Domaći zadaci ne postoje u mnogim zemljama sveta, dok je u Srbiji rad i učenje đaka kod kuće i dalje obaveza.
Mnoge zemlje sveta poput Finske, Italije, Kine, već decenijama imaju ovakvu praksu, mada psiholozi kažu da rad domaćih zadataka ima i svojih prednosti.
“Prednosti jesu, pogotovo u nižim razredima osnovne škole. Pa i sami, kad se malo setimo, znamo da su ti domaći zadaci bili intenzivni. Onda, što smo odrastali, oni su se sve više smanjivali, u srednjoj školi već su prestajali da postoje. Znači, domaći zadatak je bio naučiti gradivo. Jako je važno u nižim razredima da deca imaju domaće zadatke – da li će to biti u vidu toga da nešto kreativno rade, da nešto pišu, pročitaju, prouče na određenu temu ili čak nekim osnovnim kućnim poslovima kroz igru da neke stvari naučimo, eksperimenti društvene igre, to su određeni domaći zadaci na određenu temu”, rekla je Dejana Vasić, školski psiholog.
Vasić kaže da su domaći zadaci neophodni zbog stvaranja radnih navika od malih nogu, a kao pozitivno ona ocenjuje i činjenicu da deca kroz rad domaćih zadataka uče. Svakako, kaže ona, treba se truditi da oni budu što kreativniji.
“Negativne strane domaćih zadataka mogu da budu te da, prosto, nisu sva deca ista i ne mogu u istoj meru da savladaju određeno gradivo i domaći zadaci im vrlo teško padaju. Ono što mi iz iskustva znamo, a to je da se i roditelji i deca žale na obimnost domaćih zadataka i na dužinu izrade i na kraju se to svede da deca dođu kući i čitavo popodne po par sati rade domaće zadatke”, navela je Vasić.
Negativno je i to što se i roditelji onda angažuju i učestvuju u izradi domaćih zadataka, što školski psiholozi ocenjuju kao veoma loše. Osim toga, duga izrada domaćih zadataka smanjuje slobodno vreme, koje je deci, ali i tinejdžerima, neophodno.
“Po nekim našim istraživanjima, srednjoškolci prosto ne vole kod kuće da uče. Zašto? Dođu kući, hoće na fejs, hoće da se druže, nešto novo da rade, da idu na sport, ili šta god, sam domaći im ne znači puno”, kazao je Igor Gašparić, predsednik Novosadske unije srednjoškolaca.
Inicijativu Hrvatske da isproba na mesec dana učenje bez domaćih zadataka, školski psiholozi ocenjuju kao pozitivan eksperiment, na osnovu koga treba izvesti zaključke o tome da li domaće zadatke treba ukinuti ili ne.
U svakom slučaju, ukoliko se odluičimo za ovakav sistem, bila bi pootrebna sistemska reforma.
“Ako bismo pokušali, možda bismo uspeli, gde oni, zapravo, uče sve u školi. Na jednog nastavnika ide 15 đaka, ne sme više. Zašto? Da bi se profesor mogao posvetiti učeniku. Tamo se uči, tamo se radi. Kad dod đeš kući ti treba da se igraš, zabavljaš, da budeš dete”, smatra Gašparić.
Uvođenje ovakvog sistema značilo bi i manji fond časova, što bi bilo dobro i za nastavni kadar, koga bi svakako moralo biti što više. Dnevno ne bi smelo biti više od četiri časa, kaže Gašparić, navodeći da je to poteškoća i za đake i za profesore, jer učenje, zaključuje on, treba da bude prosvećenje, a ne mučenje za one koji se njime bave.
