Jovan Stejić, lekar po vokaciji, radio je kao lični lekar Miloša Obrenovića, sve dok se nije zamerio vlastima baš u pogledu pisma u jednom delu, zbog čega je bio primoran da napusti Beograd i da radi u Zemunu.
Tek kada je Obrenović otišao sa vlasti, mogao je da se vrati u Beograd.
“Ono što je izuzetno važno za njega, jeste da nije pripadao ni tvrdoj konzervativoj struji antivukovaca, a nije pripadao ni Vukovoj strani. U nauci se kaže da je bio umerenjak. Ali to ne umanjuje njegov značaj, jer novija istraživanja upravo pokazuju koliko je jezik ovih autora, koji nisu zastupali antivukovsku politiku, odigrao važnu ulogu u razvoju srpskog književnog jezika, u kom smislu u smislu njegove izgradnje i elaboracije i tako dalje”, rekla je prof. dr Isidora Bjelaković.
Mnogi obrazovani ljudi prve polovine 19. veka odigrali su važnu ulogu u izgradnji srpskog književnog jezika, iako nisu bili na Vukovoj strani. Autor knjige Jezik Jovana Stejića, prof. Jusi Nuorluoto, kaže da je Stejić bio anonimni pisac za ono vreme.
“On je bio važni faktor u toj raspravi. On je pisao razne stvari i razvijao je svoj pravopis i nikada ga nije dostavio što ga je sastavio”, naveo je Nuorluoto.
Prema njegovim rečima, i Vuk Karadžić je poštovao Stejićevo mišljenje, mada se nisu u svemu slagali.
Ovim delom, kako je istaknuto, proširena je izdavačka edicija Matice srpske stranih pisaca o srpskim piscima.
