Povrće se može prerađivati na više načina – prirodnom fermentacijom, zamrzavanjem, toplom preradom, sušenjem, kišeljenjem, a jedan od najboljih načina je lifilizacija. Kod nas su ipak najviše zastupljene topla i hladna prerada povrća, kaže prof. dr Ilin.
“Većina povrtarskih vrsta se prerađuje hladnom preradom. Suština je da visoko kvalitetno povrće iz kategorije povrća kao štu su grašak i buranija, zatim trava, kukuruz šećerac i slično, dolaze na liniju za preradu zatim se kratko blanšira i ulazi u tunel za zamrzavanje. Ulazna temperatura je -30 stepeni, a izlazna -40 stepeni Celzijusa. Nakon toga odlazi u vreće i odlazi u komore za dugoročno čuvanje”, naveo je Ilin.
Ovakvim načinom prerade i čuvanja, povrće ne gubi mnogo na kvalitetu u odnosu na sveže povrće, tvrdi Ilin, što nije slučaj sa toplom preradom, takozvanom pasterizacijom, gde se povrće prerađuje na temperaturama i iznad 100 stepeni Celzijusa. Tu je reč o hrani, odnosno povrću, koje se prirpema za bolnice, menze, vojne ustanove i slično, kaže Ilin.
On objašnjava da je odmah nakon zamrzavanja, najbolji način prerade hrane sušenje, kao i prirodni procesi biofermentacije koji su prisutni kod kupusa i krastavaca kornišona. Najsavršeniji oblici, ali i najskuplji načini prerade su liofilizacijom.
“Liofilizacija znači da praktično samo pod visokim pritiskom i pod određenom temperaturom se izvlači vlaga, a sve druge karakteristike ukusa, mirisa, oblika, praktično ostaju u plodu, kao prirodan plod. Nema nikakvih upitaka u onim biološki najvrednijim i zaštitnim materijamma”, kazao je Ilin.
Lifilizacija još uvek nije dovoljno zaživela kod nas, ali u narednim godinama bi trebalo da bude rasprostranjenija, kaže Ilin. On podseća i da sva hrana koja je prerađena ima rok trajanja, a da ju je najbolje iskoristiti u prvih nekoliko sati po otvaranju pakovanja, osim sušene, koja ima praktično neograničen rok trajanja.
