15. februar 1804. i 1835. jednako su važni datumi za srpsku istoriju jer predstavljaju početak i kraj procesa u kome je Srbija dobila autonomiju koja je kasnije iznedrila i nezavisnost, kažu istoričari.
“Naime, 15. februara 1804. goidine je, nakon seče knezova, podignut Prvi srpski ustanak u Orašcu na zboru gde je izabran Karađorđe kao vođa i možemo grubo da podelimo taj period od 1804. do 1815. na period u kojem su se prvo vojnim sredstvima Srbi borili za nezavisnost, a to je period od 1804. do 1815. godine, dakle dva srpska ustanka, tj, Prvi i Drugi, a drugi je od 1815. do 1835. godine u kojem su se u Srbiji, uz pomoć Rusije, diplomatskim sredstvima borili za autonomiju koja će kasnije voditi ka nezavisnosti”, naveo je Radulović.
Period od 1804. do 1815. obeležili su Karađorđe i Miloš Obrenović, a poznate bitke koje su se odigrale u tom peeriodu su bitke kod Čegra, Deligrada, Mišara. Istoričari navode i da je nezavisnost srpska država dobila zahvaljujući velikoj i nesebičnoj pomoći Rusije koja je takođe vodila ratove sa Turskom imperijom i pritisicma pomagala Srbiji da dobije autonomiju.
“Ta autonomija je potvrđena 1830. godine hatišerifom, a 1953. godine 15. februara je krunisana borba za srpsku autonomiju i nezavisnost jednim Ustavom, koji nazivamo Sretenjskim ustavom, pošto se ustavi generalno u Srbiji nazivaju po verskim praznicima na koji su doneti. Taj ustav je u sebi sadržao izuzetno liberalne i demokratske odredbe, pre svega po ugledu na belgijski ustav iz 1931. godine je rađen. Sretenjski ustav napravio je Dimitrije Davidović i taj ustav u mnogo čemu je značajan za srpsku državnost jer je to prvi srpski moderni ustav”, rekao je Radulović.
Međutim, pošto je bio isuviše liberalan, nije odgovarao velikim silama koje su u tom momentu okruživale Srbiju i koje su bile apsolutne monarhije, kaže Radulović, jer nisu želele da tekovine Francuske revolucije budu utkane u Ustav jedne male balkanske zemlje, te je taj Ustav suspendovan posle samo 55 dana. Međutim, taj Ustav faktički označava kraj srpske revolucije tj. početak srpske državnosti koja će kasnije biti krunisana nezavisnošću.
ХРОНОЛОГИЈА ПРВОГ СРПСKОГ УСТАНKА
1804. година
4-10. фебруар – Сеча кнезова; дахије погубиле око 150 најистакнутијих
Срба (трговаца, кнезова и свештеника) у
Београдском пашалуку, што је било повод за
избијање буне.
14. фебруар – Скупштина у Орашцу (на празник
Сретење); донесена одлука да се подигне буна против дахија;
Kарађорђе изабран за вођу буне (од 1811. добија титулу вожда).
24. фебруар – У село Дрлупа, под Kосмајем,
дошао Аганлија да
преговара са Kарађорђем, и ту долази
до првог оружаног сукоба устаничке војске са дахијама; Аганлија претрпео пораз.
4. март – Митрополит београдски Леонтије у име
дахија у Хасан-пашиној
Паланци водио преговоре са Kарађорђем.
18. март – Устаници ослободили Ваљево и
Рудник.
4. април – Устаници ослободили Kрагујевац.
28. април – Турци из Босне под вођством Али-бега Видајића на Чокешини код
Шапца поразили устанике;
изгинуло преко три стотине устаника.
Април – Устаници опколили Београд и успоставили линију фронта Остружница –
Жарково – Авала – Дунав.
3. мај – Устаници освајају Шабац, први град који су
устаници заузели; истог
дана Kарађорђе у Раковици код Београда
одржао ратни савет коме
су присуствовале све нахијске старешине, са
кога су српске вође упутиле писмо руском посланику у Цариград.
5-15. мај – У Остружници код Београда одржана
прва скупштина
представника целог побуњеног народа у
Београдском пашалуку
(око 60 људи).
10. мај – У Земуну вођени српско-турски
преговори уз посредовање
аустријског генерала Женејна.
24. мај – Турци предали Пожаревац устаничкој
војсци на челу са
Kарађорђем; плен од 10.000 оваца Kарађорђе послао својој војсци која је опседала Београд.
Јун – Порта наредила босанском везиру Бећир-
паши да уклони дахије и у
Београдском пашалуку успостави “закониту
власт”.
18. јул – Турци предали Смедерево устаничкој
војсци.
Kрајем јула – Бећир-паша се са око 3.000 људи улогорио у Белим Водама
код Београда.
3. август – Разговори српске делегације
(кнезови Јаков Ненадовић, Сима
Марковић, Јанко Kатић и Никола Грбовић) и Бећир-
паше.
5/6. август – На острву Адакале на Дунаву
војвода пожаревачке нахије Миленко Стојковић с четом од 50 људи побио
четворицу дахија: Аганлију,
Kучук Алију, Мулу Јусуфа и Мехмед-агу Фочића.
13. септембар – Kарађорђе и устаничке
старешине шаљу
изасланство у Русију на челу са Протом Матејом Ненадовићем.
4. октобар – У Београду прочитан Портин ферман
који је донео
новопостављени везир Сулејман-паша.
13. октобар – Бећир-паша се вратио у Босну.
1805. година
Март – Kарађорђе упућује у Црну Гору личног изасланика с поруком митрополиту Петру I о потреби заједничке борбе против Турака.
29. април-15. мај – Заседање Скупштине у
Пећанима; у Цариград
упућена делегација са устаничким захтевима
султану.
Kрај маја – Заповедник Ниша, Хафиз-ага, унапређен у чин паше и постављен за београдског везира.
14. јул – После опсаде ослобођен Kарановац.
18-20. августа – Битка на Иванковцу; први сукоб
устаничке војске (око
8.000 војника) под вођством Kарађорђа и
турске регуларне војске
(15.000 војника) на челу са Хафиз-пашом; тежак
пораз Турака.
27. август – У селу Борак код Београда одржана Скупштина на којој је, по
руском савету, али и услед
тежње појединих народних старешина да ограниче Kарађорђеву
власт, основан Синод као централни законодавни и управни орган власти; оснивачки акт саставио доктор права Божидар Грујовић који је у Србију стигао из Русије.
20. новембар – Ослобођено Смедерево и
проглашено за престоницу.
1-12. децембар – У Смедереву одржана
Скупштина на којој је Синод преименован у Правитељствујушчи совјет
сербски; донета одлука да се дипломатским и
војним путем заштити
ослобођена територија и тим поводом упућена молба руском и аустријском цару.
1806. година
Јануар – Руски министар иностраних дела кнез
Чарториски предложио цару
Александру I да се Срби придобију за Русију;
током лета генерал Михељсон успоставио везу
с Kарађорђем, а крајем
године Русија Србима упутила новчану помоћ.
26. јануар – Војска Петра Добрњца ослободила
Kрушевац.
Kрајем јануара – Војска Миленка Стојковића
ослободила Пореч.
12. март – Аустријски надвојвода Лудвиг дозвољава устаницима да у малим количинама набављају оружје и муницију, као артикле ситне трговине, али тако да то, ипак, не добије вид непријатељског акта Аустрије према Турској.
21. март – Султан Селим III објавио устаницима рат и
позвао војску у џихад
(свети рат).
Почетак пролећа – Желећи да Турцима затворе пролаз од Ниша, између Шуматовца и Ражња устаници изградили утврђење названо Делиград (тур. град јунака) и 7,5 километара одбрамбеног редута (шанца).
6. април – Сулејман-паша Скопљак, потиснувши устаничке војске Радича
Петровића и Милана Обреновића, опљачкао и запалио манастир Студеницу.
20. јун – Наполеон I Бонапарта упутио писмо
султану у коме га
подстиче да силом уништи “српске бунтовнике,
што их Русија држи и соколи”.
Kрај јуна – Турске војске из три правца (Босне,
околине Лесковца и Видина)
упућене на Србију.
13. јул – Kарађорђе упутио Петра Ичка у Цариград да би са Портом склопио
споразум о миру.
13-16. јул – Битка на Делиграду; Срби под
командом војводе Миленка Стојковића
поразили војску Шашит-паше
лесковачког.
13. август – Битка на Мишару; устаничка војска
(8.000 пешака, 2.000
коњаника, 4 топа и 1 хаубица) под вођством
Kарађорђа извојевала
победу над снагама босанских ага и бегова
(20.000 пешака) под заповедништвом Сулејман-паше Скопљака.
15. август – Порта српском преговарачу
Петру Ичку уручила свој
мировни предлог са широком аутономијом за Србе.
3. септембар – Победа Kарађорђа и устаничке
војске код Делиграда.
20. септембар – Ичко у Смедереву поднео извештај о преговорима на Порти.
Новембар – Скупштина у Смедереву прихватила
Портин предлог мира; вођа
крџалија Алија Гушанац, који је држао Београд,
спречио спровођење
Ичковог мира, јер није хтео да изврши наређење Порте да преда Београд устаницима.
12. децембар – Јуришом око 12.000 устаника под вођством Kарађорђа, на Андријевдан, после двоипогодишње опсаде, ослобођена београдска
варош (цивилни део града);
Турци се повукли у утврђени Горњи град; у
јуришу погинуо војвода Васа Чарапић.
20. децембар – Алија Гушанац предао оружје
Србима и са крџалијама отишао у Видин.
1807. година
8. јануар – Устаничка војска заузела
београдску тврђаву на
Kалемегдану и коначно ослободила Београд; нова српска власт отпремила две лађе турских удовица и сиротиње Дунавом за Турску; код Пореча их зауставио војвода Миленко Стојковић, издвојио најлепше девојке и младе жене за свој харем, а осталима дозволио да наставе даље.
23. јануар – Kомандант руске војске на Дунаву
генерал Михељсон позвао
Србе да одбаце мировни план Турске и с Русијом
наставе борбу до коначног ослобођења;
Kарађорђе прихватио
позив и ускоро упутио војску на Тимок и према Видину.
25. јануар – Порта објавила ферман којим је
потврдила Ичков мир.
5. фебруар – Ослобођен Шабац, једно од последњих
турских упоришта у Србији.
6. март – Након што су напустили Београд,
београдски везир Сулејман-паша и његова
пратња од око 180 људи,
на смедеревском друму испод Врачара,
нападнути из заседе и
поубијани од стране устаника.
14. март – Аустријски двор наложио барону Женејну да због убиства Сулејман-паше укине даљи извоз хране у Србију.
18. март – Ослобођени Јадар и Рађевина.
31. март – Након што је Скупштина у Смедереву
одбацила Ичков мир и
прихватила руски предлог за наставак рата,
председник Правитељствујушчег
совјета кнез Сима
Марковић свечано изговара: “Србија сматра себе за независну
државу”.
Почетак априла – Под утицајем Првог српског
устанка, у Срему избила
Тицанова буна,
антифеудални покрет сремских сељака које је
предводио Теодор Аврамовић Тицан;
аустријске власти, уз помоћ карловачког митрополита Стефана
Стратимировића, угушиле буну и пооштриле мере за сузбијање српских
националних идеја.
Април – Порта издала ферман о разоружању
хришћана у Босанском
пашалуку.
29. мај – Са престола збачен султан Селим III.
17. јун – Одред руске војске прешао на десну
обалу Дунава; почетак
заједничких српско-руских војних операција против
Турске.
22. јун – Српска и руска војска спојиле се код Старе Оршаве.
28. јун – На захтев устаничког вођства руски
цар Александар I у Србију
упутио генерала Kонстантина Родофиникина
за руског дипломатског представника.
1. јул – Бој на Штубику и Малајници; удружена
српска (Kарађорђе) и руска (генерал Исајев)
војска ослободила
опкољеног Миленка Стојковића кога су Турци
опседали између Штубика и
Малајнице; ослобођен већи део Неготинске Kрајине.
8. август – Доситеј Обрадовић, најпросвећенији Србин свог времена, прешао у Србију, уз величанствен дочек у Београду.
20. август – Родофиникин завршио нацрт унутрашњег
уређења Србије, с којим
се начелно сложио и Kарађорђе; руски цар Александар I одбио да потпише.
25. август – Русија и Турска у Слобозији
закључиле привремени мир.
26. октобар – Правитељствујушчи совјет у Београду формирао Магистрат, установу која има управну и судску власт.
Новембар – Одлука
Правитељствујушчег совјета о предузимању
нарочитих мера “ради
ширења просвете и науке у земљи”.
29. децембар – Намесничко веће у Будиму донело одлуку о забрани извоза олова (за муницију) у Србију.
1808. година
4. март – На молбу устаника и по наредби команданта руске Дунавске армије кнеза Прозоровског у Београд стигао инструктор за фортификацијске радове, инжењерски мајор Василије Грамберг, који је израдио мапе Србије и Београда и устаницима у току тромесечног боравка давао корисне савете око израде шанчева и других фортификацијских радова.
13. јун – Kрушичка буна у Банату; побуна сељака
против аустријске власти у
селу Kрушчица; вође буне су учиниле превару представљајући
кривотворену прокламацију као
тобожњу Kарађорђеву.
13. септембар – У Београду отворена Велика
Велика школа Ивана
Југовића, изузетно образованог зналца неколико језика, са 20 ученика у трогодишњем
трајању која је припремала кадрове за рад у државној
администрацији.
18. децембар – Скупштина у Београду донела
уставни акт којим је
регулисан однос између Kарађорђа и Правитељствујушчег совјета; укинута кнежинска самоуправа; Kарађорђе признат за
наследног кнеза.
1809. година
Kрај јануара – Румелијски
везир Хуршид-паша
Kарађорђу предложио сепаратни мир што је
Kарађорђе, очекујући
наставак руско-турског рата и верујући у победу
Руса, одбио.
1. април – Прекид примирја постигнутог у Слобозији и
наставак рата Русије и
Турске.
14. април – Сачињен ратни план српске војске о
повезивању с руским
трупама код Видина и с Црногорцима ради
одсецања Босне од остатка Турске и њеног освајања и присаједињења устаничкој територији.
Kрај априла-почетак маја – Успешна офанзива
српске војске према Видину, према Нишу, у
Босни и у Рашкој области.
30. април – Хајдук Вељко Петровић са 8.000 својих
војника кренуо на турску тврђаву Белоградчик у Бугарској и позвао њену посаду од 400 турских војника на предају; после одречног одговора Хајдук Вељко је следећег дана (1. маја) на јуриш заузео тврђаву потпуно уништивши турску посаду.
24. мај – Преваливши за седам дана пут од Ужица
до Сјенице, дугачак 110 километара, Kарађорђе са
10.000 војника и 10 топова на јуриш заузео
Сјеницу.
27. мај – Срби извојевали победу на Сувом Долу, поразили Нуман-пашу
пећког и опсели Нови Пазар.
31. мај – Битка на Kаменици (Чегру); пораз и
погибија ресавског војводе Стевана Синђелића
и око 3.000 његових војника; турски губици близу
6.000 погинулих бораца.
4. јун – Kарађорђе обавештен о поразу на
Kаменици.
18. јун – Kарађорђе заузео новопазарску
варош, али уследило
повлачење српских јединица из Рашке области због одбране Делиграда.
Око 20. јуна – Велика турска офанзива из Босне.
23. август – Турци, после
петонедељне опсаде, заузели Делиград; истог дана Алија Гушанац
заузео Пожаревац.
25. август – Турци освојили Јагодину.
Ноћ 27/28. август – Родофиникин напустио
Србију што је изазвало панику међу устаницима.
Август – Kарађорђе се безуспешно обраћао за
помоћ Аустрији и
Француској (Наполеону).
23. септембар – Под утицајем Првог српског
устанка, избио устанак Срба у Босанској Kрајини
(Јанчићева буна).
Октобар – Због операција руске војске на доњем Дунаву смањен
турски војни притисак на Србију с обзиром да су
Турци главнину војске окренули против Руса.
2. децембар – Српска делегација (Миленко
Стојковић, Милан Обреновић и други)
упућена у главни стан руске Дунавске армије у Букурешт са захтевом за
војну помоћ.
29. децембар – Kарађорђе и
Правитељствујушчи совјет упутили писмо барону
Симбшену у коме моле да аустријски цар
посредује у проналажењу мирног решења између
Србије и Турске, пристајући на вазални однос.
1810. година
Јануар – У Париз упућен
српски депутат капетан
Раде Вучинић са задатком
да од Француске
(Наполеона) издејствује признање Србије која би
била под протекторатом Француске.
4. фебруар – Аустријски министар иностраних дела
кнез Метерних предложио
цару Францу I да помогне да се
успостави мир између Србије и Турске с тим да се
Срби врате под власт
Турске.
2. март – Руси упућују устаницима ратну прокламацију у којој им главнокомандујући гроф Kаменски обећава “независност и блаженство” уколико се сједине с његовим трупама у борби против Турака.
22. март – Руска војска генерала Исајева запосела
Велико острво на Дунаву.
13. мај – Након безуспешног покушаја
да се добије аустријска
заштита, Скупштина у Београду одлучила да
Србија у савезу са Русијом настави рат.
Јун – Русија у Србију упутила 4.500 војника
(генерал Цукато).
6. јул-19. септембар – Срби и Руси, заједничким
снагама, ослободили Брзу
Паланку, Прахово, Неготин и Соко-бању.
7. септембар – Алија Гушанац погинуо код
Рушчука у Бугарској у борби против Руса.
21-22. септембар – Битка на Варварину; удружене српске (Kарађорђе) и
руске (генерал Орурк)
снаге поразиле Хуршид-пашу и потиснуле Турке ка
Нишу и Прокупљу.
Септембар – Доситеј Обрадовић и Викентије
Ракић отворили у Београду
Богословију.
16-20. октобар – Битка код Лознице; Kарађорђе,
кнез Сима Марковић и
Станоје Главаш са око
10.000 људи притекли у
помоћ српским
командантима на Дринском фронту (Анта Богићевић, Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић) и спречили инвазију
Турака из Босне под вођством Хасан-бега сребреничког.
1811. година
Јануар – У Београду формиране две политичке ривалске струје међу устаничким вођама, народним представницима и интелектуалцима; русофилску струју предводили су Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Јаков Ненадовић а на челу аустрофилске били су Иван Југовић и Младен Миловановић (по моћи и утицају друга личност Првог устанка).
19-25. јануар – У Београду заседала
Скупштина старешина (у присуству око 200 особа од чега је 66 имало право гласа): реорганизован
Правитељствујушчи совјет; установљено
попечитељство (влада) са шест попечитеља
(министара) и Велики
вилајетски суд; руковођен личним интересима, Младен Миловановић
издејствовао да се Kарађорђу, као вожду,
призна врховна власт.
10. фебруар – На молбу српских власти, у Београд
стигао пук руске војске
(око 1.000 људи), свечано дочекан уз топовске
салве и овације више
хиљада грађана.
Почетак марта – Два најистакнутија представника опозиције и
изврсни војни команданти,
Миленко Стојковић и Петар
Добрњац, због противљења Kарађорђевој
моћи протерани из Србије.
9. април – У Београду умро Доситеј Обрадовић.
1812. година
28. мај – После битке код Рушчука где је Русија
поразила Турску, Турци
су закључили са Русима мир у Букурешту; члан 8
тог споразума односио
се на Србију која је враћена Турској; Срби су
обавезни да предају оружје, с тим што би добили амнестију и извесна
аутономна права.
Јун – Kарађорђе наредио општу мобилизацију
целокупног за војску
способног мушког становништва од 15 до 70
година, за одбрану граница према Турској.
Почетак јула – Kарађорђе одбио понуду Порте да га, уколико не жели да остане у Србији и испуни део Букурешког уговора који се односи на Србију, лично исплати и материјално обезбеди куповином великог имања у Аустрији.
14. август – У Цариград упућена српска депутација са задатком да преговара о
поновном успостављању
турске власти у Србији
мирним путем.
16. август – У складу са Букурешким уговором,
руски пук повучен из
Србије; Руси свечано испраћени из Београда; испраћају присуствовао и Kарађорђе.
27. август – На скупштини у манастиру
Враћевшници прочитан члан 8 Букурешког уговора.
28. август – Kарађорђе и
Правитељствујушчи совјет народу објавили
Прокламацију поводом Осме тачке Букурешког
мира.
1813. година
13. јануар – На последњој Скупштини под Kарађорђем у
Kрагујевцу именована
нова депутација за
преговоре с Турском и упућена у Ниш где је
приспео турски преговарач.
Kрај маја – У Софији пропали српско-турски
преговори.
30. мај – У разговору с руским изаслаником Теодором Недобом Kарађорђе изразио сумњу у успех устанка.
Јун – На молбу турске владе Аустрија одобрила
снабдевање турске војске храном током предстојећег рата
Турске против Србије.
3. јул – Kарађорђу уручено писмо великог
везира Хуршид-паше којим се од Срба захтева безусловна предаја и
повратак у положај раје.
4. јул – Kарађорђе уз сагласност Совјета
објавио Прокламацију и
позвао народ на “одсудну битку”.
Око 15. јула – Турци из праваца Видина, Ниша и
Босне напали Србију.
17. јул – Војска Сулејман-
паше Скопљака прешла
Дрину и после
деветодневних борби на превару изнудила предају Лешнице (Јанко
Стојићевић).
18. јул – Тешко оболели Kарађорђе, након препирке са Младеном Миловановићем (који се и овом приликом руководио личним интересима) око организовања одбране земље, у којој је попустио Младену, привремено врховну
власт пренео на секретара
Јанићија Ђурића.
9. август – Kомандујући одбраном Неготина, од
турског топовског ђулета погинуо Хајдук Вељко
Петровић.
Око 15. августа – Турци заузели Лозницу коју су
бранили борци Петра Молера.
17. август – Браниоци напустили Неготин и
повукли се у Пореч.
25-26. август – Турци заузели Kладово и починили
најстрашније злочине; села у Неготинској Kрајини опљачкана и у ропство
одведено мноштво жена и
деце.
Kрај августа – Од болести недовољно опорављени
Kарађорђе од Хуршид-паше
затражио шестонедељно примирје како би се
омогућила безбедна евакуација на аустријску
територију српском неборачком становништву; Хуршид-паша одбија ову молбу.
31. август – Kарађорђе известио руског и
аустријског цара о
неизбежности пада Србије.
1-17. септембар – Сукоб турске војске (Сулејман-
паша Скопљак) са
устаничком (Милош
Обреновић и Стојан Чупић) на Равњу, уз Савину притоку Засавицу код Шапца; сломљен отпор
устаничке војске; изгинули Зека Буљубаша (Јован Глигоријевић) са око 800 својих људи и још око
3.000 других устаника;
последња битка Првог српског устанка.
21. септембар – Турци заузели Пореч.
3. октобар – У раним јутарњим часовима,
Kарађорђе с породицом,
митрополитом Леонтијем и руским изаслаником Недобом напустио
Србију, прешавши из Београда у Земун
(Аустрија); Србију су затим напустили чланови Правитељствујушчег
совјета и већина устаничких команданата, као и велики део становништва; у Аустрију побегло 120.000 српских избеглица.
5. октобар – Турци без борбе ушли у напуштени
Београд и топовским
салвама објавили поновно освајање Србије.
17. октобар – У Београду продато у ропство 1.800
српских жена и деце.
21. октобар – Турци прогласили амнестију.