Prvomajski uranak je svetkovina i narodni običaj čije je obeležje da se 1. maja porani u prirodu ili čak da se ode dan ranije i uz logorsku vatru provede noć, a pri tom se najčešće i sprema neko jelo na roštilju ili u kotliću ili na roštilju.
U Srbiji ovaj praznik veoma rasprostranjen i skoro svaki grad u ima svoja tradicionalna prvomajska izletišta.
Prvi maj u Srbiji je obeležen prvi put 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu, a prvomajske proslave, prema nekim izvorima, počele su ranije, u selu Dubona, kod Mladenovca, 1888. godine, da bi vremenom postao običaj da se tog dana u zoru odlazi na Prvomajski uranak u prirodu.
U vreme socijalizma, od sedamdesetih godina prošlog veka, pri obeležavanju Praznika rada sve manje se insistiralo na prvomajskim govorima i kulturnim programima, a više na roštiljanju i druženjima u prirodi.
Paljenje vatre na uranak neki povezuju sa paganskim običajima slavljenja Beltana, drevnog Keltski praznika u čast prirode i plodnosti, tokom kojeg su se palile vatre, igralo i pevalo. U Severnoj i Centralnoj Evropi, noć uoči prvog maja se naziva Valpurgina noć, po svetoj Valpurgi, koja se u germanskom folkloru još naziva i Noć veštica, kada se takođe pale vatre.
Tako je za veštice je ovo drugi najvažniji praznik u godini, a za Kelte drugi najveći praznik vatre, a o tome kako su se ovi običaji odomaćili u našem narodu postoje brojne teorije zavere.
Bez obzira na razloge, 1. maj, Međunarodni dan rada je kod nas simbol za na neradni dan, roštilj u prirodi ili sličnu vrstu druženja. Retko ko pri tom pomisli na borbu radnika dužu od veka tokom koje su se palile drugačije vatre, a koja je zaposlenima uspela da obezbedi neka od temeljnih radničkih prava – kraći radni dan, bolje uslove rada kao i kakvu-takvu zdravstvenu zaštitu.
