Pozorišni muzej Vojvodine bez izložbenog prostora

VIDEO K9: Umesto na zidovima izložbenog prostora, brojne fotografije, portreti i skice koje svedoče o Vojvodini kao kolevci pozorišta, vise po zidovima kancelarija Pozorišnog muzeja. Pozorišni muzej Vojvodine, koji je osnovan pre više od tri decenije, od samog početka svog rada suočava se sa brojnim problemima, a bogatu muzejsku građu koja se svakodnevno uvećava publika nema prilike često da vidi.

773

Brojne lutke koje su bile deo lutkarskih pozorišta širom Vojvodine i koje sa sobom nose razne priče i anegdote, umesto da stoje u vitrinama nekog izložbenog prostora, nalaze se u magacinu Pozorišnog muzeja Vojvodine, gde zbog neadekvatnih uslova i skučenog prostora polako propadaju.

“Zapravo, ova građa koju mi prikupljamo je narastajuća, jer sve je više pozorišta i festivala. Mi svake godine po zakonu dobijamo sve ono što čini rad jednog opozorišta u sezoni i u protekloj godini, tako da nam je fond u narastanju, a kapaciteti su nam skromni”, rekao je Zoran Maksimović, direktor pozorišta.

Više od 80 hiljada predmeta koji svedoče o postojanju pozorišne umetnosti u pokrajini krije se u skladištima. Prema njegovim rečima, u kartonskim kutijama kriju se pisani dokumenti, kostimi, makete, scenografske skice.

Najstarija građa potiče iz 19 veka, među kojima su fotografije i portreti glumaca, kutija za šminku Dimitrija Ružića, kao i 14 srebrnih lovorovih venaca koje su glumci dobijali kao nagradu. Jedan od tih venaca pripadao je i čuvenom Lazi Kostiću. Maksimović ističe da je svest o značaju kulture kod drugih naroda mnogo razvijenija nego kod nas.

“Ne možemo mi sad, kao, hoćemo da budemo kulturni, to ne ide tako. ‘Ajde da sad pokažemo nešo što svedoči o nekoj našoj kulturi. A kako ćemo to da uradimo ako su arhivi pod vodom, ako su podovi vlažni, ako ne možemo da prikupljamo građu koja vremenom nestaje, a ovde su prolazili i silni ratovi i silne druge nedaće”, podsetio je Maksimović.

Ionako lošu situaciju u kulturi dodatno otežava i novi sistem otpuštanja broja zaposlenih u javnim institucijama, smatra Maksimović istakavši da se ne može izjednačiti jedno javno preduzeće sa ustanovom kulture zbog toga što je broj zaposlenih u javnim preduzećima i državnim upravama drastično veći. Takođe, ono što je posebno simptomatično jeste, prema njegovom mišljenju, i to da mnogi političari potpuno zaboravljaju na kulturu i gotovo da je ni ne spominju.

“Mi koji smo iz kulture i kojima je to životna preokupacija, ne možemo da razumemo one koji odlučuju o tome da za sve drugo ima prostora, za sve drugo ima para, a za kulturu nema”, naveo je Maksimović.

Radne prostorije i jedan deo magacina Pozorišnog muzeja skučeni su u stanu od oko 130 kvadrata. Međutim, bez obzira na to što je lišen odgovarajućeg prostora, Pozorišni muzej je veoma aktivan i gostuje gde god ih pozovu. Trenuutno imaju dve izložbe, u Srpskom narodnom pozorištu i u pozorištu “Pinokio” u Beogradu.

Kultura mora da se neguje i u kulturu mora da se ulaže kako bi se obezbedio njen opstanak, zaključuje Maksimović.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.