U novosadskom “Petru Drapšinu”, koji je nekada zapošljavao preko hiljadu radnika, danas radi njih tridesetak, rekla je Gordana Kojić, koja je u ovoj firmi radila 27 godina u finansijama, istakavši da na propadanje firme zbog privatizacije nije uticalo ni to što su radnici na vreme reagovali.
“Mi smo odmah upozorili Agenciju za privatizaciju šta se dešava u Petru Drapšinu i da se plašimo stečaja. Mi smo njima bili smešni. Pa, hajde, ako smo smešni Agenciji u Novom Sadu, možda nećemo biti u Beogradu. Mi odemo u Beograd, ono isto, oni nas gledaju kao ‘šta ovi hoće, šta se oni mešaju, ko su oni?’ Ja sam tad bila predsednica sindikata i, jednostavno, kad vodite sindikat, kad ste sa ljudima, vi vidite da tu nešto ne štima, vidite da se troši, da se pljačka, da se uništava, generalno, sve ukazuje na jednu lošu privatizaciju”, rekla je Kojić.
Sudbinu Petra Drapšina doživele su to vreme i brojna druga preduzeća u Novom Sadu, ostavivši u nezavidnoj situaciji na hiljade do tada zaposlenih ljudi.
Petar Drapšin je u specifičnoj situaciji u odnosu na ostale zato što je privatizaciju, kako je navela, zbog presude Vrhovnog suda 2005. godine kojom je privatizacija ovog preduzeća poništena, što je Upravni sud potvrdio 2010. godine, ali te odluke suda niko nije hteo da sprovede.
“Mi smo odlazili na prava mesta. Agencija za privatizaciju je bila odgovorna da kontroliše svakog kupca . Mi smo nju informisali. Mi smo sa presudama otišli u Agenciju za privatizaciju koja nije htela da reaguje. Kad nije htela da reaguje Agencija za privatizaciju, mi smo otišli u Ministarstvo privrede. Znači, pored nas je prolazio Dinkić, sedimo, čekamo da nas prime. Znate koji je njihov odgovor bio? Mi njima nismo bili interesantni kao mali akcionari. ‘Šta mi hoćemo, što se mi mešamo u državni kapital?’ Da li verujete?! Znači, država je bila ta. Ne mogu državu da predstavljaju pojedinci”, navela je Kojić.
Nepoštovanje odluke Vrhovnog suda dovelo je do pljačke, prema nezvaničnim informacijama, i do 25 milona evra, navela je Kojić, koja tvrdi da je zbog svog sindikalnog rada trpela veliki pritisak i na kraju otpuštena od strane tadašnjih rukovodilaca firme, koji na to, smatra ona, zahvaljujući presudi koja nije sprovedena, pravno gledano, nisu ni imali pravo.
Danas Kojić i još dvadesetak bivših radnika koji su u sličnoj situaciji, pokušavaju da ostvare uskraćena prava.
“Iz stečaja, firma je danas u bankrotu. Firma će da se privatizuje. Mi tražimo da se za grupu od 20 radnika koji su dobili otkaze 2007. godine napravi poseban socijalni program. Verujte, ja da sam predsednik države ili ministar privrede, taj problem može da se reši za 15 minuta, samo malo dobre volje. Ali, nažalost, naši državnici ne razmišljaju tako. Oni razmišljaju ‘Šta oni hoće, nisu oni jedini?’ Gledaju vas kao da ste broj, kao da niste čovek, kao da ne treba da živite u ovoj zemlji, na neki način, ne cene nas kao građane”, kazala je Kojić.
Glavne stavke posebnog socijalnog programa koji traže su povezivanje radnog staža i, eventualno, otpremnine. Država, koja je dozvolila propadanje Petra Drapšina, sada je ta koja bi morala pomoći ovim radnicima, rekla je Kojić.
Poučeni sa dosadašnjim iskustvima u obraćanju Ministarstvu privrede, ona je navela i da će pomoć u ostvarenju tih svojih prava zatražiti direktno od novog predsednika Srbije, jer smatraju, kako je istakla, da on to može najbrže i najlakše da uradi.
Kompletnu emisiju “Otvoreni ekran” možete pogledati OVDE.
