Pojedini stručnjaci otuđenost pripisuju tome što sve manje vremena provodimo kod kuće, a krug onih s kojima delimo slobodno vreme biramo na osnovu profesije ili interesovanja, a ne svog okruženja.
Psiholozi se slažu da su se socijalne veze izgubile i da postajemo armija usamljenika, okrenutih sebi i ličnim problemima.
“Ljudi uglavnom, za razliku od načina rada na selu i za razliku od nekih ranijih vremena gde su kolektivno obavljani poslovi i trebalo je uvek da ima više ljudi da bi lakše savladali te manuelne zanatske i poljoprivredne poslove. Međutim, u savremenoj eri industrijalizacije i dalje, glavna osnovna sredstva rada su mobilni telefon i računar i tu se uglavnom individualno ispoljavaju odnosi na osnovu tih tehničkih instrumenata. Jednostavno, tu se ne mora sarađivati sa susednim kolegom da bi se taj posao obavio, nego su dovoljna ta sredstva i određeni softver i određene metode da bi obavio posao”, naveo je prof. dr Zdravko Jež, sociolog.
U slučaju otuđenosti najvažniji su porodica i radno mesto jer, kako navodi Jež, ljudi danas nemaju vremena da se druže i to predstavlja najveći problem, koji je, prema njegovom mišljenju, nešto manje izražen kod penzionera.
“Znači suština otuđenosti jeste uzrokovoana time što ljudi više nemaju toliko vremena za komunikaciju. Čak i u porodici vi imate slučaj da ne vide sin, otac, majka, ako rade, skoro cele nedelje u zavisnosti od smene i celog posla i obaveza, nego se vide za vikend. Taj način života, sociološki gledano, to susretanje je vrlo malo, jer je čovek okružen i pun radnih i porodičnih obaveza za koje jednostavno ponekad ni 24 sata nije dovoljno”, rekao je dr Jež.
Otuđenost je naročito izražena u velikim gradovima, više nego u manjim sredinama, kaže on.
Otuđenost, ma koliko na prvi pogled izgledala banalno i bezazleno, može biti veoma opasna, kaže ovaj sociolog, navodeći da ona može dovesti i do suicida, jer čovek je po prirodi društveno biće, te odsustvo društva svakako utiče na psihu.
Koliko je otuđenost zahvatila velike gradove, a ubrzano se širi i po unutrašnjosti, pokazuju sve češći slučajevi ljudi koji umiru sami, u stanovima, a da danima niko i ne primeti da ih nema, što se desilo i u Novom Sadu kada su pre četiri godine u stanu pronađeni majka i sin koji su preminuli, a da to danima niko nije znao.
