Devetog septembra 1828. godine rođen je lav svetske i ruske književnosti – Lav Nikolajevič Tolstoj. Rođen je u plemićkoj porodici, kojoj je plemstvo dao Petar Veliki, lično.
“On nije bio time impresioniran. Bio je četvrto dete u porodici od petoro. Živeo je na jedan lagodan način. Kad je došlo vreme da se studira, on se upisao na orjentalistiku i na pravo. Međutim, njegovi profesori kažu da nije bio naročito vredan, pa je on to napustio i vratio se u Ljasnu poljanu i sa svojim bratom Sergejem provodio je vreme na relaciji Moskva -Petrograd. Živeo je raspusno, kažu da se odao porocima i duvanu i alkoholu. Voleo je da se provodi sa devojkama. Vodio je dnevnik, pa se u dnevniku kajao, pisao je da je ‘sinoć to bio poslednji put’, ali sutradan bi se sve dešavalo ispočetka”, rekao je Slobodan Tornjanski, profesor književnosti u penziji.
Oženio se u svojoj 36. godini, Sofijom Andrejevnom koja je imala 19, a koja je bila ćerka Tolstojeve prve ljubavi. Sa njom je izrodio trinaestoro dece od kojih je osmoro uspelo da preživi.
Napisao je kultna dela, romane Rat i mir, Ana Karenjina, drame Živi leš, Carstvo mraka, Ne mogu da ćutim!
Pred kraj života, neshvaćen od zajednice, želeo je da napusti zavičaj. Sa svojim lekarom, Novosađaninom Dušanom Makovickim, pregovarao je da dođe u Novi Sad, u kuću koja je specijalno građena za njega.
“U Šafarikovoj, danas 35, sazidana je trosobna kuća u dvorištu.U tajnosti je sve rađeno. Trebalo je da preko novosadskog advokata koji je bio rođak, zapravo bio je oženjen njegovom sestričinom, da dođe veliki Lav Nikolajevič Tolstoj da dođe u Novi Sad. To je odlagano nekoliko puta, a držano je u tajnosti zbog vlasti kojima to ne bi išlo na ruku. Smrt je preduhitrila tu ideju 1910. Sedmog decembra Tolstoj je umro na Železničkoj stanici Astapovo koja danas nosi njegovo ime, kao što je i njegova junakinja Ana Karenjina završila svoj život na železničkoj stanici”, priča Tornjanski.
Tolstoj je želeo da postane naš sugrađanin, međutim smrt ga je preduhitrila, ali uspomena na to je ostala. Sahranjen je bez crkvenog obreda, ali uz jecaje nekoliko hiljada ljudi koji su bili prisutni, priča Tornjanski.
