Reč akcenat potiče iz latinskog jezika i u bukvalnom prevodu znači zapevanje dodato govoru. Tamo gde je potrebno akcentovati, većina ljudi to učini po svom sluhu, bez pravila, pa se u našem jeziku mogu čuti raznorazni akcenti.
“Naročito je vidljivo da je pogrešan akcenat kod složenica. Jeste zemlja i jeste radnik, ali kad se te dve reči venčaju, da tako kažem, dobijemo zemljoradničku zadrugu. Ona nije zemljo-radnička, jer bi onda trebalo i dalje pisati to odvojeno. Isti je slučaj sa televizijom, jer to nije tele-vizija, to je kao neko tele koje gleda u ekran, isti je slučaj sa Makedonijom, nije na A akcenat, pa na O još jedan, nego je Makedonija. Ljudi odbijaju, kažu, ma nemoj tu da mi afektiraš, lepo kaži kao što svi govore, a svi govore u Banatu mom, svi govore krȏfna, a nije krȏfna jer je to dugosilazni akcenat, nego je kròfna”, objašnjava Slobodan Tornjanski, profesor književnosti u penziji.
Takođe u svakodnevnom govoru često nepravilno izgovaramo reči ekonomski i medicinski.
U srpskom jeziku postoji četvoroakcenatski sistem, odnosno dugosilazni, dugouzlazni, kratkosilazni i kratkouzlazni akcenat.
“Ja bih voleo da u početku i đaci i oni koje to interesuje, zapamte samo dva pravila. A to je da jednosložne reči u srpskom imaju samo silazne akcente, to su na primer san, to je kratkosilazni, i dan, to je dugosilazni, ali oba su silazna, znači samo silazne akcente, a višesložne reči isto da zapamte ljudi pravilo da višesložna reč, ne kažem više-složna, na poslednjem slogu u srpskom jeziku ne može imati akcenat bilo koji”, objašnajva profesor.
Svakodnevnica bi zvučala poput pesme, ukoliko bi pravilno akcentovanje zaživelo u narodu, dodao je Tornjanski.
