Dunav je od davnina stanovnicima kraj njegovih obala pomagao u svakodnevnom životu.
Mogli su da piju vodu, poje stoku, love ribu, a tokom leta i da se u njemu rashlađuju.
“Imamo prve podatke, da se prva kupališta u Novom Sadu, takoreći u Petrovaradinu pojavljuju 1828. godine, gde je iznajmljen u zakup jedan deo plaže, ustvari to je prvo kupalište koje je zabeleženo, gde je bilo na prostoru Novoga Sada. Onda posle toga su se žalili dosta stanovnici Novog Sada, da moraju da prelaze preko pontonskog mosta po vrućini. Oni su tražili da se negde izmesti opet kupalište. Međutim, razlog glavni je bio to što je ovde bilo pristanište i što zbog silnih lađa i brodova koji su vozili žitarice u ono vreme za Austriju, za Beč, nije moglo tu negde da se namesti kupalište”, kaže Zoran Knežev, hroničar i publicista.
Početkom 20. veka postojale su takozvane švimšule, odnosno škole plivanja koje su bile na današnjem prostoru ispood Varadinskog mosta.
“Štrand se prvi put pojavljuje u ovom obliku kakvom ga danas znamo, mnogo kasnije, ali prvi pomen Štranda je za vreme Prvog svetskog rata, znači već tamo negde 1911. Tu je prvo bilo pojilo za stoku. Tek kasnije to uzima u zakup doktor Salaj, taj prostor i koristi ga kao plažu, gde naplaćuje dolaske na Štrand. On je izgledao mnogo drugačije, nije izgledao kako ga mi danas poznajemo. Interesantna je i ta priča da je tu negde tek između dva svetska rata, znači tek tamo 20., 30. godina, Štrand baš onako privlačio dosta Novosađana i Novosađani su tamo odlazili u letnjim danima da se rashlađuju”, priča Knežev.
Takođe, popularan je bio i Oficirac i Bećar štrand, kao što je i danas slučaj. U to vreme postojao je i prevoz do plaže, odnosno trčika je prevozila Novosađane od Sremske ulice prema Štrandu.
