Glavni problem izbeglica i danas je krov nad glavom

VIDEO K9: Skoro četvrt veka od završetka ratnih dešavanja u regionu, brojni problemi izbeglih, prognanih i interno raseljenih sa prostora bivše Jugoslavije još uvek nisu do kraja rešeni.

129

Prema mišljenju Miodraga Linte, predsednika Saveza Srba iz regiona i predsednika Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Skupštine Srbije, naša zemlja nije na pravi način pristupila tom problemu i niti je pokazala političku volju za njegovo rešavanje na pravičan način.

“Ono što sam ja tada kao mlad čovek, kao student očekivao je da će Srbija maksimalno, nizom mera i aktivnosti, pomoći integraciju, ne samo u interesu tih najvećih žrtava rata, nego i u vlastutom interesu. Šta se desilo? Srbija je to pitanje ostavila po strani,otvoreno je negde oko 700 kolektivnih centara u kojima je živelo oko 60.000 proteranih Srba, a ostali su se snalazili sami kako su znali i umeli”, naveo je Linta.

Sa prostora bivše jugoslavije tokom ratova devedesetih godina proterano je više od milion i dvesto hiljada Srba, naveo je Linta. Samo prema popisu izbeglica 1996. godine, u Srbiji je registrovano 618 hiljada izbeglica i ratom pogođenih lica, od kojih oko 260 hiljada u Vojvodini, odnosno oko 46.000 u Novom Sadu. Tom broju treba dodati i oko 200 hiljada interno raseljenih sa Kosmeta. Krov nad glavom i danas je najveći problem sa kojim su suočeni.

“Mnoge izbeličke, prognaničke porodice su ovih, skoro 25 godina, manje više isplatile kroz kiriju raznim gazdama kod kojih su živeli, na desetine hiljada maraka. Šta je trebala da uradi majka Srbija, da je htela da bude odgovorna prema tom narodu? Za početak je trebala da im pomogne na jedan sistemski način i da trajno reši pitanje integracije. Ključno pitanje integracije je pitanje stanovanja. Dakle, Srbija je imala ne samo ustavnu, već i moralnu obavezu da svakoj izbegličkoj porodici, ne pokloni kuću ili stan, nego da pozajmi 20 ili 30 tadašnjih nemačkih maraka kojima bi ljudi kupili sebi kuće ili stanove, a oni bi taj iznos mesečno vraćali u budžet, u iznosima od recimo 200 maraka”, kazao je Linta.

Izostao je i ekonomski program koje je država trebala da osmisli kako bi, sa jedne strane popunila stanovništvom svoje retko naseljene delove naročito u ruralnim područjima, a sa druge obezbedila egzistenciju porodi cama iz te kategorije, smatra Linta.

Pre skoro 7 godina, podsetio je on, pokrenut je Regionalni stambeni program koji finansira banka za razvoj Saveta Evrope, iz kojih se izbegličkim porodicama za kupovinu seoskog imanja izdvaja 9,5 hiljada evra uz još hiljadu i po za adaptaciju tog imanja.

“Fond AP Vojvodine je za izbegla, prognana i interno raseljena lica je u svojoj prvoj fazi davao sredstva u visini od 6.000 evra, s tim da su izbegličke porodice morale da vraćaju 3.000 evra u narednom periodu. Tu sad imamo klasičnu diskriminaciju, da poslednjih nekoliko godina jedna izbeglička porodica je u mogućnosti da kupi bolju kuću za 9,5 hiljada evra i dobije još 1,5 hiljada evra za njenu adaptaciju, a ove koje su preko fonda kupile seoska imanja su u trostruko lošijem položaju”, istakao je on.

Linta je naveo da je podneo inicijativu Pokrajinskoj vladi da se ova, kako je rekao, nepravda spravi i da se iznađe način kako bi porodice koje su iskoristile sredstva pokrajinskog fonda bile oslobođene vraćanja polovine sredstava, kao i da im se obezbedi građevinski materijal u vrednosti od 1,5 evra, kako bi bili izjednačeni sa porodicama koje su došle do seoskih imanja kroz Regionalni stambeni program.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.