17 godina posle petooktobarskih promena na taj događaj treba gledati trezveno i bez mnogo emocija, sa što više činjenica, smatra gost emisije, urednik sajta Srpski kulturni klub.
Ostoja Simetić je rekao da nije sporna činjenica da je Miloševićev režim bio loš po našu državu i društvo, ali smatra da Miloševićev režim nije bio kriv za raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili, već separatističke težnje tadašnjih država članica Federacije, koje su se poklopile sa težnjama velikih sila.
“Međutim, Slobodan Milošević, kao i svako drugi, je verovatno mogao bolje da vodi državu, da je vodi demokratskije, da omogući da narod živi pristojnije, da bude manje pljačke i on je zbog toga morao da bude srušen, zbog onoga što je učinio nama i našoj državi, dakle zbog unutrašnje politike. Ja držim da je zbog toga zaista moralo da dođe do promene. Sem toga, evidentna je činjenica da je taj režim pokušavao da ukrade glasove na izborima i da to tada nije bilo prvi put, nego je to činio iz izbora u izbore”, podsetio je Ostoja Simetić.
Današnja situacija jeste metastaza onih trendova koje je uspostavio režim Borisa Tadića, smatra Simetić, navodeći da ima mnogo sličnosti između njega i sadašnjeg predsednik Aleksandra Vučića, s obzirom na to da obojica veoma vode računa o svojoj slici u javnosti i medjima.
Ta, kako je nazvao, estradizacija politike, je počela sa Tadićem, dok je sadašnji režim samo usavršio. Zato je peti oktobar trebalo da donese sistem u kome će ljudi napredovati ili nazadovati na osnovu svog znanja i umeća i doprinosa društvu, bez obzira na stranačku pripadnost, rekao je on.
“Međutim mislim da se to nije dogodilo, nego da su opet pobednici opet, bez obzira na svoje formalno i neformalno obrazovanje, nar adni staž itd., dolazili na pozicije koje su bile vrlo unosne, kao i za vreme Komunističke partije, kao i za vreme Miloševićevog režima. Sećate se možda onih kriznih štabova, kada su portiri i ostali izbacivali direktore ili stranke upadale mašinkama u banke i javna preduzeća, pre preuzimali vlast. Na taj način se nije mogla, po mom mišljenju, izgraditi bolja država i demokratsko društvo”, navodi Simetić.
Peti oktobar jeste bio neka vrsta revolucije, ali nije rezultirao onim što je narod očekivao. Današnji period može se uporediti negde i sa Brozovskim periodom, kada je partija takođe igrala veliku ulogu.
“Dejan Medaković je to sjajno objasnio za Komunističku partiju – zašto je ona uspevala da opstane u tom Brozovom kultu ličnosti. On kaže da su svi ti mediokriteti koji su došli na visoke državne položaje znali da sve te privilegije u društvu koje imaju, imaju isključivo svojom poslušnošću prema partiji i njenoj dogmi i njenom lideru i da bi kazna za eventualno iskakanje iz tog sistema bio, ne progon, već vraćanje na ono mesto koje im inače po znanju i sposobnostima pripada, a to je za njih nepodnošljivo, jer oni najbolje sebe znaju – koliko ne umeju i koliko ne znaju. To su sve stranke preuzele i do dana danšnjeg i primenjuju. Tako imate kultove ličnosti u političkim partijama, pa poslušnike, pa kasnije i preletače – kada vide da je moć negde drugde i to sada više uopšte nije ni sramota”, konstatuje Simetić.
Ipak, posle 2000. godine počela je izgradnja institucija i izgradnja države ali pod uslovima koje diktiraju strane sile, kaže Simetić, navodeći da se tu radi o klasičnom ograničenom suverenitetu, što večina zemalja sveta danas i ima, jer mora da se uklopi u planove svetske geopolitike, koja prema mišljenju Simetića, nije nikakva teorija zavere, te je se ne treba plašiti niti mrzeti zemlje koje je vode, već naprotiv, dobro je poznatavati i izvući za svoju zemlju što je bolje moguće.
