1. maj obeležava se u spomen na velike radničke demonstracije održane u Čikagu 1886. godine, kada je više desetina hiljada radnika izašlo na ulice zahtevajući bolje uslove rada i osmočasovno radno vreme.
“Krajem 19. veka je borba za radnička prava bila u svom punom jeku. Radnici su tada bili gotovo potpuno obespravljeni. Radno vreme je bilo od 10 do 12 časova, nikakva socijalna zaštita nije postojala, nikakav sistem zdravstvene zaštite. Generalno, uslovi rada u fabrikama su bili prilično loši. Jedan od najgorih primera svega toga je jedna fabrika u Čikagu, koja je poznata i po nadimku ‘fabrika smrti’, budući da je dosta radnika umiralo u njoj zbog, opet, tih uslova. Vremenom, krajem 19. veka radnici su počeli da se udružuju, oformili su sindikate i time nastavili borbu za radnička prava”, rekao je istoričar Vuk Radulović.
Demonstracije su organizovane 1. i 2. maja, iz protesta zbog neispunjenja zahteva radnika za poboljšanjem uslova rada i ta dva dana nije bilo incidenata.
“3. maja dolazi u toj ‘fabrici smrti’ do jednog incidenta, kada je policija otvorila vatru na demonstrante. Nekoliko radnika je poginulo i 4. maja je zakazan novi protest. Taj protest je protekao mirno sve do samog kraja. Na samom kraju je policija intervenisala, bačena je bomba na policiju od strane nekog od demonstranata i tu je stvar krenula lošim tokom po radnike, budući da je onda policija otvorila vatru. Pohapšene su vođe sindikata koji su osuđeni na smrt. 1889. godine, na stogodišnjicu Francuske revolucije, na kongresu Internacionale u Parizu doneta je odluka da se 1. maj slavi kao dan solidarnosti među radnicima, među radničkom klasom, ali i dan spomena na poginule radnike iz Čikaga”, naveo je Radulović.
U svetu se 1. maj proslavlja masovnim okupljanjima i protestima, dok je kod nas mali broj onih koji Prvi maj obeležavaju protestnim šetnjama.
